Budimo realni, muškarcima je dovoljan jedan džep u koji im stanu ključevi, mobilni telefon, i njih smisao za postojanje. Nama ženama ? Zavalite se u fotelju, jer će ovaj tekst biti dug.
Nama ženama treba torba ogromna, veličine jednog omanjeg grada ( metaforički).
To nama nije samo modni dodatak, to nam je i prva pomoć, kancelarija, kozmetički salon i često groblje starih računa.
Svaka ženska torba prolazi kroz nekoliko faza : Prva faza je nova ja, druga je realnost a treća arheološko nalazište.
U prvoj fazi, to nova ja označava da smo tek kupili novu torbu, pa je okrećemo ,mirišemo, stavljamo uz sebe da vidimo ide li nam uz taj outfit koji nosimo taj dan, ma sve preslatko.
Druga faza realnost, prvo se pitamo šta će mi još ova jedna torba, što sam je uopšte i kupila. Pa onda kad vidimo da nema povratka, prilagodimo se.
Treća faza, arheološko nalazište, e tu sam vas čekala ! O tome ne da se ima pisati, ima pisati tri dana i noći. U našoj sad već naviknutoj torbi ima : Ključevi od auta, stana, kuće, labelo, karmin koji se nikad neće koristiti (ali neka ga,za svaki slučaj ),slušalice koje su zapetljale tako da se imaju otpetljavati do iduće godine, pola nekog keksa ( da li je dijete ubacilo, ili čak mi, ostaće i dalje misterija ) i naravno jedna hemijska olovka koja ne piše. Imalo bi se tu još štošta pisati, ali bolje da ostanem na ovome.
Da završim ovu slatku temicu, bez obzira kakvu torbu nosiš, ona je tvoj saveznik.
Zato, oprostimo sebi što nosimo toliki teret na ramenu, jer torba nam nosi naš život u malom.
