EU je krajem 2024. godine predstavila ambiciozan Plan rasta za Zapadni Balkan, težak šest milijardi evra, sa jasnim ciljem, ubrzanje integracija i ekonomski oporavak regiona. Međutim, ulaskom u 2026. godinu, postaje očigledno da ovaj mehanizam, umjesto zajedničkog napretka, sve jasnije ocrtava duboke političke i administrativne razlike među zemljama regiona. Dok pojedine države već uveliko implementiraju reforme i povlače prve tranše, Bosna i Hercegovina i Kosovo nalaze se u svojevrsnom finansijskom vakuumu.
Srbija: Napredak uz oprez Brisela
Srbija je početak 2026. godine dočekala sa odobrenom prvom tranšom sredstava, čime je potvrdila ulogu jednog od lidera u povlačenju novca iz Plana rasta. Evropska komisija je u januaru potvrdila isplatu iznosa od približno 60 miliona evra. Ipak, važno je napomenuti da ovo nije puni iznos koji je bio planiran.
Naime, Srbija je ispunila tek tri od sedam ključnih reformskih koraka koji su bili uslov za ovu fazu. Fokus je bio na usklađivanju viznog režima sa standardima EU, uvođenju 5G mreže i reformama na tržištu električne energije. Shodno tome, ostatak sredstava ostaje zamrznut dok se ne postigne napredak u osjetljivijim oblastima, kao što su vladavina prava i medijske slobode. Bez obzira na te prepreke, Srbija je do sada uspjela da osigura značajan priliv kapitala koji direktno utiče na stabilnost budžeta i infrastrukturne projekte.
Bosna i Hercegovina: Cijena unutrašnjih nesuglasica
S druge strane, situacija u Bosni i Hercegovini je znatno dramatičnija i nosi sa sobom konkretne finansijske gubitke. Prije svega, podsjetimo da je BiH još sredinom prošle godine, zbog kašnjenja u dostavljanju Reformske agende, nepovratno izgubila prvih 108 miliona evra. Ovaj gubitak nije bio samo administrativni propust, već jasan signal da Brisel više neće tolerisati političko nadmudrivanje nauštrb ekonomskog razvoja.
Trenutno, najveći problem predstavlja blokada imenovanja državnog koordinatora za Plan rasta. Unutar Vijeća ministara postoji duboko neslaganje između političkih predstavnika iz Republike Srpske i stranaka “Trojke” oko nadležnosti i kontrole nad fondovima. Dodatno, situaciju komplikuje i novi zahtjev Brisela za usklađivanje viznog režima. Od BiH se traži ukidanje bezviznog režima za zemlje poput Rusije, Kine i Turske, što je u Banjaluci dočekano sa oštrim protivljenjem. Stoga, dok se politički lideri spore oko nadležnosti i spoljne politike, građani BiH ostaju uskraćeni za stotine miliona evra namijenjenih malim preduzećima i digitalnoj transformaciji.
Slično Bosni i Hercegovini, i Kosovo se nalazi u pat poziciji, mada iz nešto drugačijih razloga. Uprkos tome što je inicijalna dokumentacija pripremljena na vrijeme, decembarski izbori 2025. godine ostavili su zemlju u političkom vakuumu. Bez funkcionalne Skupštine, ratifikacija međunarodnih finansijskih ugovora i sporazuma o zajmovima je nemoguća. Dok se ne formira stabilna parlamentarna većina koja će usvojiti neophodne zakone, sredstva iz Brisela ostaju na čekanju, čime se direktno usporavaju strateške investicije u energetiku i saobraćaj.
Jaz koji se širi
Naposljetku, plan rasta EU pokazao je da novac više nije garantovan samo na osnovu geopolitičke pripadnosti. Evropska unija je uvela princip “više za više”, ali i “manje za manje”. Prema tome, dok susjedne zemlje poput Albanije i Crne Gore redovno povlače sredstva i modernizuju svoja društva, BiH i Kosovo rizikuju da postanu izolovani “finansijski džepovi” Balkana.
Ova situacija postavlja ključno pitanje za domaće političare: koliko dugo se stranački interesi mogu stavljati ispred opipljive ekonomske dobiti za čitavo društvo? Odgovor na to pitanje direktno će odrediti ekonomsku mapu Balkana u narednim godinama.
